Deset knjiga o arhitekturi

Vitruvije - priredila: Renata Jadrešin Milić

Neurologija

Iz predgovora

Rad na Vitruvijevom tekstu kao početnoj tački u savremenom pristupu edukacije arhitekata, odlikuje dinamičan, višeslojan i nekonvencionalan pristup, a rezultati pokazuju koliko je ovaj antički autor inspirativan i koliko i danas podstiče na razmišljanje. Kroz diskusije sa studentima, otkrivaju se beskrajno velike mogućnosti savremenog korišćenja ovog traktata, koji podstiče maštu, svestranost i kreativnost. Skoncentrisanost na kritičko posmatranje materije i otklon od uobičajenih faktografskih pristupa, do sada su činili da ovo delo bude zaista omiljeno među studentima, aktivno podstaknutim da se bave istraživačkim radom, da definišu i uobliče sopstvene stavove u oblasti projektovanja, istorije i teorije arhitekture i umetnosti, ali i vizuelne kulture uopšte, da izgrade prepoznatljiv način prezentacije i „odbrane“ svojih ideja kada su u pitanju i drugi predmeti iz različitih oblasti na Arhitektonskom fakultetu. U prethodnim podnaslovima predgovora je dat poseban osvrt na dalekosežniji uticaj Vitruvijevog dela na renesansne arhitekte i teoretičare arhitekture, koji ujedno može biti osnova za rad na proučavanju savremenih teorija arhitekture. Pregled i analiza pojedinih važnih problema koji su se kroz razvoj arhitekture postavljali pred graditelje, a aktuelni su i za savremenog arhitektu prilikom rešavanja projektantskih problema danas, predstavlja početnu tačku u sagledavanju kontinuiteta i transformacija vezanih za filozofiju građenja i osnovne tokove arhitektonske misli. Vrednost i značaj ovakvog izdavačkog poduhvata su višestruki. Najveće interesovanje i značajnu potrebu za Vitruvijevim tekstom svakako uvek imaju studenti arhitekture, svih nivoa studija. Pored toga, knjiga zaslužuje pažnju naučne i stručne javnosti koja se bavi istorijom i teorijom arhitekture i urbanizma, ali i istraživača iz drugih polja kulture i umetnosti. Takođe, sa sigurnošću se može reći da Vitruvijevo delo uvek nailazi na veliko interesovanje i kod šire javnosti, kod arhitekata u praksi, kao i istinskih ljubitelja arhitekture svih profesija. Vitruvijev traktat ima univerzalnu vrednost. Iako njegovoj kompoziciji nedostaje uređenosti, a jeziku pročišćenosti, on je vanvremen i ostaje izvor inspiracije za mlade arhitekte koji mu uz pomoć svoje mašte pomažu da i dalje živi. Čak i kada često iskreno, otvoreno i samokritično govori o teškoćama koje je imao prilikom pisanja i svojim ograničenjima, ili kada skromno i nenametljivo pribegava anegdotama i zanimljivim pričama, Vitruvije nam posredno skreće pažnju na činjenicu da se danas teorija arhitekture pogrešno povezuje samo sa istorijom arhitekture i da ona realno pripada svim oblastima delovanja u arhitekturi, a prvenstveno arhitektonskom projektovanju. Ona je zapravo korisna i potrebna kao razjašnjenje kako su određeni projektantski principi primenjeni u arhitektonskoj praksi, što znači da povezuje teoretsku i praktičnu stranu struke. Vitruvije nas i danas potseća da svako arhitektonsko delo ima prostorna, vizuelna i formalna svojstva, često nezavisna od kulturno - istorijske epohe u kojoj je nastalo, a proučavanje načina na koje su arhitekti probleme njegovog nastanka rešavali u prošlosti predstavlja najznačajnije dostignuće koje istorija arhitekture može da ponudi modernoj arhitektonskoj praksi.
Beograd, 2014.
Renata Jadrešin - Milić